Svlaći se kiša-Pablo Neruda

Odjednom vetar urla i udara o moj zatvoren prozor.
Nebo je mreža skamenjena od senovitih riba.
Ovde zamiru svi vetrovi, svi.
I svlaći se kiša.
Ptice bežeći prolaze.
Vetar. Vetar.
Mogu se boriti samo protiv ljudske snage.
Nevreme skuplja tamno lišće
i odvezuje sve barke vezane noćas o nebo.
Ti si ovde. Ah ti ne bežiš.
Odgovaraćeš mi sve do poslednjeg krika.
Privij se uza me, kao da se plašiš.
Ipak ti ponekad čudna sena dira oči.
Sada i sada, malena, donosiš mi kozju krv
i grudi su ti mirisne kao i ona.
Dok tužan vetar juri ubijajuće leptire
ljubim te i moja radost grize ti usta od šljive.
Mora da te je bolelo da se na me privikneš,
na dušu mi divlju i samotnu,
na ime od koga svi beže.
Toliko smo puta videli zvezdu kako gori
ljubeći nam oči i sumrak što se nad nama gubi
u lepezi što se vrti.