U senci planine
Jedri po pučini,ka dalekom
zemljom u Putu u nepoznato, prateći galebov let . Vodič, iz stare luke dočekuje u plavetnilu neba putnike, šaroliko jato, brodolomnika predjašnjih bura, sakupljeni
od sebe, za ovaj let . Siguran sa njim, prepušta nas u novoj luci, dolazak, ujedno i
polazak, stepenicama ka nebu, otvorenog prostora. Jato se razdvaja, svako za
sebe otvara velike karte,prateći ucrtane staze u nepoznatom pravcu. Strelice ka
gore, ukazivale su na njegov pravac. Uspon,hiljadu i nešto, do prvog odredšita u mirisu borova, tišini Hrama i poklona pred
Silom. Snagom nade zamahuje krilim,za dalji let.Visoko je! Strujanja su snažna
gore, nose ga dok putuje, prepušten sada samo sebi, ne poznajući put. Karta za ove
neistražene predele je nesavršena ali
ipak daje dobre smernice. Skrivene nevidljive staze osluhuje dok dugaćak let,
traje raširenih krila u odmerenom zamahu. Poneki saputnika što proleti, telima
se u tišini pozdraviše nastavljajući dalje svako svojim putem , svojom stazom. Uz
malo hrane što vazduhu krade, produžava
dalje, naizgled u besraj,ne nazirujući se
kraj visina. Možda je karta pogrešna i ucrtani putokazi, stari, pa su se
nebeska strujanja promenila. Mislim, da sam ovde bio, vrtim se u krug. U
momentu bespomoćan, zatečen u noći,
izmedju podnožja i vrha planine. Ne može natrag,zaokreće jedino ka usponu,
poslednjom snagom što iz sebe cedi,pri samom vrhu, sleće na stenu, da predahne.
Ispod njega, more i dugi brodovi što
plove naspram drugog kontinenta. Osvetljeno zvezdama! Gore visoko što bliže vrhu,
čini se da ih možeš dohvatiti, da te posmatraju. Čini se u maglovljenju
iscprljenosti da ih poznaješ.Odjek u noći, prekide tišinu uz melodiju Grom što
udara o Planinu.Odsjaj , svetlost u mraku, u dugačkom trenutku što opčinjava i
snaži. A opet tako nemoćni naspram Sile
, naspram Nas samih. Huk Vetra što glasove starog mudraca nosi, obavijajući se oko tebe,
kazuje, Ljubav su zvezde , Ljubav je Bog, Zvezda si Ti. Sa Vrha najlepše se vidi,Zakon
Kosmosa. U Haosu je red! Udahni još jednom zamahni,dohvati, blizu je, u svom huku od pesme, odlazeći. U nesvesti kao
ošamućen, prikaza se željeno, pomalja se vrh iz noći u belini kamena, još samo,
par zamaha krila, koja se nečuju u tišini.Ne čuje se ništa, osim tišine. Nestvarno,
na vrhu je. Uzdah u noći! Zabada koplje od jake grane , naslonivši umorno a
odmorno telo o nju. Napušta noć i Glasove što daruje, dočekujući jutro,koje još
nije svanulo, Sunce se tek kao mala buktinja promalja.Posmatra kako se širi,
povečava. Gledaju se s vrha,vetar je snažan, oslobadja. Sunce, vetar i Ja. Sa
vrha, drugačije je, posmatra predjeno podnožje. Podiže vrat, okreće se drugoj strani ugledavši odsjaj od planine. Planina
na vrhu Planine. U Senci Planine, Planina izranja,prikazana, dodirujući oblak.Sunce
i oblaci, poigravaju se samnom, smeše se ili neko treći koji piše preokrete. Zatečen nestvarnim a stvarnim,pruža široko svoja
velika pera podignute glave sa pogledom ka
gore u nedogled. Od kada sam ovde a već
mi se svest prelama.Gde sam , sa one ili ove strane Vrha. Preleteti na drugu
stranu. Sada te vidim!
