Tresnja u prolecu

Milujući te kišile su na te moje reči.
Odavno voleh tvoje telo od osunčanog sedefa.
Čak verujem da si vladarica svemira.
Doneću ti copihue, radosno cveće s planina,
tamne lešnike i šumske košare celova.
Hteo bih s tobom učiniti sto proleće čini sa trešnjama.
Pablo Neruda

Zajedno...

Ne guši krik poljupcima
pusti glas
pusti glas u noć
neka misle da radjamo se
neka misle da umiremo
udahni me
svu me udahni
popij
do dna
do dna dna
zajedno ćemo svući tijela
i smijat ćemo se
i smijat ćemo se i plakati
zajedno
jos samo malo
jos samo malo se drži
za moje ruke od svjetla
Enes Kišović

Poetika žudnje

Pobacaj noćas sve svoje hartije
odloži pero
pusti da ti prsti pišu po mom telu,
neka je prazna stranica,
neka je reč,
jedna rečenica,
napiši pesmu.
Ako mi tvoja gramatika povredi kožu,
ako uzdahnem, ako jauknem,
neka ti zagrljaj bude još jači,
i ako tvoji prsti stanu da mucaju
umoči ih u noć
i počni iznova.

Popuni moje margine,
uguši me jezičkim pravilima,
ispravi slovne greške ovog ludila
koje stvaraš,
usnama izbriši sve čemu tu nije mesto.
Pod tvojim prstima nastaje
štivo koje me čita,
napisano ima uvid
u stranice mog života
oživele
tvojim dodirom
ove noći.
Rina Sing
        

Himna

Jutros se u vazduhu
oseća neverovatan miris
rajskih ruža.
Na obali Eufrata
Adam otkriva svežinu vode.
Zlatna kiša pada s neba
To je Zevsova ljubav.
Riba iskaće iz mora
a čovek iz Argentine če se setiti
da je bio ta riba.
U pećini koju će nazvati Altamirom
ruka bez lica crta krivu liniju
bizonovih ledja.
Spora Vergilijeva ruka miluje svilu
što je doneše iz zemlje žutog cara
karavani i ladje.
Prvi slavuj peva u Madjarskoj.
Isus gleda na novčanicu Cezarev profil.
Pitagora otkriva svojim Grcima
da je oblik vremena krug.
Na jednom ostrvu u okeanu srebrni hrtovi
gone zlatne jelene.
Na dnom nakovanju kuju mač
koji će verno služiti Sigurdu.
Vitmen peva na Menhetnu.
Homer se radja u sedam gradova.

Jedna devica je uhvatila belog jednoroga.
Cela prošlost se vraća poput vala,
a te drevne stvari naviru
jer te jedna žena poljubila.

Horhe Luis Borhes 

Bojeni od noći

Noć, utkana u prozirnost mojih zenica

Ispunjava drhtavu vlažnost njenih usana,

i diše poljupcima noseći me u obličje sna,

Gdje tiho ispijam prozirnost tvojih zenica.

Noć počinje u izmaglici tvojih nagih dodira

Tik uz osmeh, u tirkiznim žilama vremena,

i sa zanosnih bridova vrištećih bedara,

Razlijeva te u izmaglici mojih naglih dodira.

Noć  poseduje taj rasuti okus zvijezda,

I te čestice što nahrupiše glatkim sjajem,

Na valovite ruke, na tajnu tvog trbuha,

Neprestano nudi kao rasuti okus zvijezda.

Noć vrelim jezikom prati uzdahe kože,

I povrh drhtave bjeline prelijeće nebo,

a unutar mraka želi samo naša tijela,

pa uz pomoć tišine prati uzdah kože.

 Zal Kopp

                

Budim te

Jutro s tobom prolećni Sjaj, jastukom od neba rasprskane boje sna.
Na grudima svilenkasti vez, tananih niti otkucaja Srca.
U dubini tela Dah, žubori u Nas, krvotok istost pod kožom upija.
Osluhujem tople valove što odzvanjaju o tvoje obale, izliven miomiris teče,
razliva stihovima sazveždja tvoje usne
Isijava Zrak klizi u telo, nežnim sjajem miluje,Budim te!

Poljubac

Reka nosi boju meseca, sitne kapi kiše na njihovim licima. Svetlo na obali! Oni u odrazu.

Prelamanje boja iznutra,talasa mirno klasje u beskraju grudi.

Njišu se pupoljci prolečni izdanci, Dah podržava pokrete.

Tišinu budi žar toplog, razbuktava usnama, ubrzava disanje.

Meki poljupci, rumeni cvetovi,

izmedju usek sjajna kapljica rose se sliva...

Usnama u zagrljaju ljubavi...

Istost u dvoglasju tišine!

Miris badema

Dolinom mirisa badem oka,uplovljavam tiho, otvoreni kapci u prolećnom cvatu. Miris badema vetar širi, raznosi razliveni pupoljak, poigrava bojama od ružićastog neba, laticama lepršavo sa usana teće.
Da!  Da, sam Vetar , a ti prolećni cvet i da šapućem tiho, milujem nežno kao Cvet u vetru kao Vetar u cvetu, tihim nitima zagrljeni u toplom Zraku, dišemo.Mirišem te!

Plovimo

Talasom mekih niti,po tvojim usnama plovim,medonosnih polja uranjam u njih.
Jezici se poigravaju toplim dahom.Nama!Po stomaku klizi kap,tiho mirišljavo teče.

Ljubavna

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.