Obojeno

                                                                       

Plovi u posmatranju krajolika sa visine pevušeći pesmu o radjanju cveća. Obojeno je, iznad i ispod. Let izmedju. Livadama , šumama,kroz brežuljke pogledom sabira, do pustinjskog peska i golog kamena dopire šapat miririsnih boja, gde god unaokolo prostorom razbacani, cvetovi u  raskoši. Miriše na polen!Svoja sjasna pera oblizuje dok naspram njega u skrovitoj uvali pruža se mala čarobna dolina, što oko njegovom nepromakne, zadržavajuči se u njoj najduže. Ovako nezgrapan a tako bi se rado spustio. U mislima promišljajuci kako stići dole, ah kada bih mogao kao ona ljudska bića da se teleportujem, sa onim malim spravicama što su im Bogovi dali ,da se zabave.Uključe u struju i otplove!Počešavši se levim perom desnog krila, zar naš Velik Vrač nije spominjao tehniku kako se može snagom volje postati ono što poželiš. Bilo je davno i bio je mlad kada je u školi Vranolikih učio razna stara znanja ali ubrzan život u njihovom jatu doprineo je neusavršavanju i polakom odumiranju sposobnosti, koje su posedovali. Zagledan u čarobnu dolinu, zaklopio je oči sa jednom željom da postane Kolibri.Baš ta  ptićica sa dugačkim kljunam. Duboko u sebi , trajalo je poprilično u tišini prisećajući se lekcije Puf Puh Šareni golub izlete sa mesta u kome je On do sada bio. Oh, zašto baš ti, koje smo tako silno lovili, zalepršajući oko grane u krug i vitak golubiji let Gu Gu Gu tako je lep vaš jezik.Oprosti! Ponovo, moram ponovo pokušati iz Golubijeg tela postati Kolibri.Trenuci, dugi u svojoj tišini i Puf Pah .Izlete šarena malena dugokljuna ptićica,frrrr začuje se oko grane u mestu lebdeci dok je isprobavao svoja nova majušna pera, uputivši se odmah u pravcu čarobne doline.

Sleteo je u kaputu malom , bojama odabranih za ovakvo mesto, polako zašavši u Šumu sve dublje, tamo gde je od visina sakrivena raskoš, zaklonjena stoletnim  Hrastovima,tamo gde su mnogi iz njegovog plemena želeli da zadju. Da, sasvim je drugačije kada nisko letiš tik uz zemlju, ova majušna krila su tako hitra i mogu menjati smer vrlo lako, kao sada kada sam prošao kroz veliki panj. Šumu vodi staza do doline, tajnog mesta, preletivši modro bistar izvor ,tik uz njega, uspevši lakim manevrom da zahvati s krilom kapi hladne vode.  Hladna i krepi, izvor je proticao svojim vijugavim putem , praveči mesta za život, lakim hukom označavao,  postojanje. Oko njega u njegovoj blizini tamo gde je pravila mali meandar ukazala se Dolina, prostranstva mora boja obasjano Suncem. Našao se u mnoštvu bujnog rastinja , ogrnuto  o svoje zelene  kapute ispod kojih se naziru dugačke stabljike na čijim  vrhovima  drže se Cvetovi, čvrsto o koren od njihovog vrata.  Kavog li prizora dok je leteo oko njih u nedogled zastajuči kod svakog na tren da onjušne,  omamljen, svaki posebno u svojoj punoći,mekoći  melodija boja uzdaha prolama se prostorom, skriveno od očiju velikog sveta. Cvetovi bojama pričaju, mirisom opijaju, laticama zavode, pesmom  prelamanja boja na Suncu plešu svojim vitko obojenim cvetovima  koji se otvaraju i lagano zatvaraju ,latice pulsiraju, dozivaju, primamljivi njegovoj sabraći i velikim insektima. Svojim zelenim granama isprepletane, do duboko u koren,kao da komuniciraju medjusobno u taktu drugačijem a istom. 

 U telu ove male ptičice ima čast da kao jedini predstavnik ptičije roda,  osluhne ovu lepotu iznutra.Povremeno njihov sklad poziva, ispresecan je visokofrekventnim tonovima ,  zov letečih insekata  dok  jure okolo, bezglavo sudarajajući se medjusobno ,pomalo sluđeni od primljenih uticaja Cveća, neprestano u potrazi i raspoznavanju signala. Na glavi im stoje male antenice koje ih prihvataju i dalje sprovode kroz njihovo majušno telo. Signale šalje Cvet ali istovremeno je i prijemnik. I Cvetovi šalju poruke, zavedeni mnoštvom  često udaraju o glavu svojim krililcima , jer ponekad se dogodi da se veze pomešaju neprestano ispuštajući svoje ZZZ. Pomalo iznenadjen , velikim protokom raznih strujanja koje vibriraju u  svakom zvuku ovog mesta, pomeri se u stranu svojim malim krilima kako bi izbegao direktan sudar sa jednim pomahnitalim  Bumbarom, koji je leteo cik cak da bi se na kraju sudario sa svojim rodjakom. 

Dobro došao u dolinu,  zastane u letu da predahne, naslonivši se  o list gde na miru može da se sabere i primeti rasplamasulu užurbanost oko sebe, na par lepeta krila ugleda svog dugokljunog rodljaka kako je duboko ušao u cvet obavijen laticama, čvrsto pripijene o njega, svojim dugim kljunom ulazi. Uzdah se prostorom prolama u rimi njihovih pokreta.

 Uživajući u prizoru a pomerajući se da im nesmeta produžavajući dalje, samo malo dalje  zaću oštar Glas Bumbara koji je stajao sa trnom od ruže zabodeno o njegovo majušno telo.  Otvori se! Nikad, ti nasilniće iz Zatvorenog Cveta progovarao je glas. Imamo malo vremena! Proboden od bola u ropcu, izadhnjujući. Kakav kraj, baš su nasilnici ovi insekti, mada zašto ih cvetovi zavode a oni tako jure, perom je sebe počešao po glavi, nastavljajući da je tek sada oko sebe primećivao svuda okolo  duboke uzdahe i latice spojene u perca što lete. Leteo je  u istom smeru  vešto izbegavajući delove doline sa gustim rastinjem,naspram njega cvet do cveta,ispomešanost mirisa, ovoj dolini je davala maglovit ton ružičastog, zatekao se iznenada kako dejuje na njegovu orijentaciju, poćevši da krivuda opijem mirisom jedne obližnje Orhideje, zateturavši malo ali nastavi, zadršavajući pravilnost pokreta.

 Na  tren u letu ukaza mu se neobična slika koja mu  se duboko urezala, na prelepom cvetu svoje nožice je rasprostrala pčelica a cvet je na svaki njegov pokret od slasti uzdahnuo u zadovoljstvu oprašivanja, svojim pulsirajućim zzzzz, produbljivala u noseći medonosni nektar.Zadovoljna ali vidljivo umoran od teškog trereta gubila se u daljini, ostavljajići svoju dragu koja ga je ispraćala laticama.

 Divan prizor,koji je u ovom vrtlogu drama kratko trajao, iznenada  iznad njih preleteo  je prelepi šareni leptir  pevajući za sebe,tugaljivu pesmu o izgubljenoj dragoj, nastavivši da je traži u moru osmeha i suza. Strast!Odjekuje, u tišini se čuje, ubrzanje protoka krvi i pokreta ka željenom, susretu.

  Čudna šuma, pomalo pometnja neskladna u užurbanosti trenutka,u svojim mislima zaokupljen i izbegavanja slepih letača nije ni primetio da se odjednom našao sam ispred lica jednog velikog baršunastog cveta , nad kojim je leteo u mestu Kolibri i pevao svoju zavodničku, cakleći sobom. Smeškom prema njemu, okrenula se. Da, peva istu pesmu po stoti put, tebe nisam videla ovde.Ovde sam prvi put!Ah , Stranče zatreperi Ona, neprimećujući više pevača, tako je lepo što te vidim, svojim laticama oko sebe ga privija, mirisom već opijen, ugledavši pred svojim očima otvaranje boja.Od doživljenog je sebi, promena boja na  svojim šarama koje su pulsilare od unutrašnjeg naboja. Ogleda se , dugim kljunom u njoj istražuje. Boc!Zaronivši u nju.Oh, ptičice, osmeh od latica u tom trenutku, nastavljajuci u zamahu,  kljun u dubini oseti slast polena dok cvet vibrira. Opijen tek  kada je počeo da oseća slast u telu ,naglo ga je grubo od cveta  odgurnuo Veliki Bumbar, rasprskajući  polen po sebi i cvetu, svojim nožicama. Došavši sebi, krilom  je snažno udario  Bumbara po glavi, od čega se bumbaru zamutilo pred očima i padajuči poziva Visokim ZZZZ u pomoć svoje saplemenike koji u rojevima  dolaze, pojurivši svi u potragu za njim, zujeći ispuštajući čudne zvukove. Čitava dolina se uzbudila, ali samo na momenat nastavljajući svako u svom letu i svojoj pesmi. Uh,ti prokletnici, dvokrilni insekti sa povečim trupom i hiljadu nogu sa bojama kao robijaši, jureći ga kroz dolinu ,zuječi mu oko glave kao pomahnitali ratnici u poslednjem boju. Žurno je leteo dolinom izbegavajući sudare, umalo se nije u čelo susreo sa Kolibri filozofom koji je leteo bez pravca zaokupljen u svojim mislima, ćitajući knjigu.  Mir s vama Bumbari, okrenuo se i nastavio, poželevši  da je Betmen, ali baš u tom trenutku udarivši o granu i stropoštao se na zemlju, naglo. Pad!

Ne zna koliko dugo je bio u nesvesti, probudio ga je umilni glas, Dolaziš sebi, dobro je, ovde je to toliko normalno da se mnogima gubi trag od ove magle koja baš dobro nosi, nas .A jaka je baš a ove godine, bilo je dosta kiše i snažna je, udahni duboko osećaš. Ja sam Kraljica Šume, izvoli ranjeniče uzmi malo medovine , dobra je. Oslonivši se na krilca, saspe u sebe tečnost koja ga je u istom trenutku ,podigla. A medovina, ništa bez medovine sa osmehom će Kraljica. Kako li je prave te Pčelice da mi je znati, tajnu čuvaju samo za sebe, tamo pokazujući u pravcu visoke gore gde se nalazio njihov dvorac. A tajna je u medovini skrivena,boje i mirisi u nektaru sakupljeni u napitku čarobnom , što me vredne pčelice godinama obasipaju, obilno. Da, jeste ovogodišnja je baš dobra,protežući čarobnu tečnost u svojim ustima, polako gutajuči dok nije došla do unutrašnjosti, ....ukus...ovakav još nisam osetila, oslonjena o deblo staroh hrasta na kome su iscrtani, izrezbareni znaci zivota prošlog u vremenu ,zamišljenom, još uvek ispitujući ukus. Uh, ponovo me hvata ova medovača. Bez početka u početak. Bez sećanja!

Inaće, ako zaviriš malo ovde , videćeš da se nalazimo u lavirintu, tik iznad zemlje , korenja stabala onoga sve što vidiš gore , završava se i počinje dole. Odavde je snaga, a dublje ako hodiš , put te vodi do utrbe zemlje , do njenog jezgra, tople lave. Odavde primam i šaljem!  Odakle se vraća, u obliku, onakvom kakav je poslat.Unoseči u sebe tajnovitu tečnost., ništa ne dodaje niti oduzima.Da, ove Pčele , drže me ovde kao taoca, navučena na ovaj napitak, menjajuči raspoloženje..Cvetovi i Bumbari i Leptiri i Pčele i Kolibriji svi Vi, tj. Mi ,potičemo od istog mesta. Oh šta ja to pričam , nešto nerazumljivo za tebe , dragi moj, moraću da smanjim. Kolibri, okrepljen,  uspravi svoje telo i dograbi svojim krilima  čarobni napitak, hmmm obazrivo sa tom tečnošću...kreni, On u nekoliko zamaha napravi krug , dokopa se neba u sigurne prostore na putu ka obojenom susretu.

Obojeni susret

Penje se i  leti sve više gore, napuštajući talasaste livade i cvetne šume, prolazi ispod, brdašaca i rečnih zavijutka, koji su u kamenom tlu gube i ponovo radjaju . Dočekuje je ga stenovito živo rastinje , po koji žbun i obilje mahovine, što je bliži vrhu Planine. Ovde ne postoji ništa u ovoj pustoši osim kamena i hladnoće, izgleda da je mrtvo i  da ništa nediše. Jedino Sunce je bliže a sa njim jak Vetar koji neprestano duva i suši ovu posnu zemlju. Prolazi pored jedne velike stene ispod koje se nalazi mala uvala u koliko tolikoj zavetrini. Duva jako, Vetar pravac daje, u ovom malom telu odneće me vazdušna struja, pomisli. Zastao je,sleteo je, oko njega trnje i retka trava.Golo je  i  kamenito na ovoj visini nema ptica, osim onih retkih, najvećih. Kakav prizor, sam je, nebo je blizu.

 Nije znao da ga neko posmatra, ispod kamena sakrivena zašućurena u  krhkim raznobojnim izdancima. Stranac! Odakle On ovde u ovom mom bespuću, šaputala je sama za sebe, Dugo ovde niko nije bio, niti zalazio. Posmatra ga dugo, svaki pokret njegovog tela, sve dok nije Vetar zaduvao, opomenuvši je u maštanju.  Ustaje! Samo nebo i mi Stranče začu se tihi miris koji nosi glas. Iznenadjen prizorom, zamhne krilom , doleti naspram nje. Dok je Vetar nosio,zagledavsi se u bojeno, nežih latica neobično isprepletane. Čuteći nad njon, osluhuje.Ovde kod mene retko imam posete, visoko je za njih. Obično lakši izbori , opredele!Ispod oka, osmehom će,skrivena sam od svih ovde, skrivena i od sebe. Jedino, moj prijatelj Vetar pravi mi društvo, samo da nije tako hladan. Nekada je tako prijatan kada nosi talase iz toplijih krajeva, onda me zagreje i viori sa laticama. Okrećem se Suncu da se osmehujem, čekam kišu da me upije. U zagrljaju toplog otvaranje iščekujem a insektu ne želim da darujem sebe. Toplog, Stranče kao što primečuješ ovde baš i  nema. Magla je česta i napaja nas, ali  voda iz magle tako je neobičnog sastojka, da provodimo dane u magli i Mi stanovnici ovih vrleti. Obuzme nas magla, ulazi u naše pore, dišemo maglu u maglovitastoj stvarnosti. Zastavši pred sobom i njim. Gore na nebu oblaci se skupljaju, pogledavši u oblake zajedno, svežina je, biće kiše, dugo je nema zažmuri  i pomisli želju, psstttt... , počela je da pada. Ovde su tople kapi , dodji ispod mojih latica, pokisnučeš. Svoje mokro perje pripija o nju,  dodorujući boje  ispresecane sjajem  po njenom telu sklupčani u cvetu slušajuči kišu, zašuškani sobom. Donosiš  kišu, Stranče,  tiho u toplom je, moje zrno Vetar je odneo davno, našao me je u Velikoj dolini i na saspram samog neba me smestio. Tamo gde niko nije uspeo da dopre u divljinu uspenje, spozna sve plahovitosti mesta na kome smo sada...  psstt pružajući svoj ogrtač nečujno, ka  vratu znak izvajan,ljubiš nebom kakva lepota i ljubim nebom.

Kapi padaju tople ,latice se šire otvaraju, žedno ih upija u sebe. Podigla je uspravno  da se što više ulije u nju, sa njezinih latica slivaju se kapi, zajedno plešući pod kišnim oblakom. On otvara svoja krila, vlažnoj latici prilazi, prati njene pokrete , savijen u želji dolinom mirisa.Od  korena na kamenu gde je duboko svoje žile usakla , penjići se niz meku  stabljiku, ka njenoj kruni od vrata. Zamah iznad nje, naspram njenog lica od rumenih  boja, svojim dugačkim kljunom dodiruje. Šapatom obavija skrivene latice oko njega, upijajući ga čvrsto o sebe. U strujanju lepeta nežno i jako se kreće, sve dublje uranja, sladeći se polenom iz njezine utrbe.Zamahu snažan nečujan a čulan talasom vibrira, pušta ga u sebe željno, proboda je čvrsto  u unutrašnjost  u neistražena polja nektara, snažno ka tajni. Otvaranje u sjedinjenju! Izviru  iz njih otključani, potoci lave slivaju na kiši, oslobodjeni puštaju iz sebe uzdahe ka nebu. Grom to čuje, Siliniom udara poslednji zamah nad Zvezdama, daje,latice  trag na krilu odaje, očima bojene rodjenjem u plamenu stvaranja.

                                                        

Pogledaj u nebo,naša prijateljica duga, ovde na ovoj visini možeš je dohvatiti i sa njom zaploviti, želju od noćas ispuniti a kiš pada. Podižući se zajedno ka bojama duge, u odsjaju njenom Cvet od svojih latica krila dobija, sada zamahnuvši i Ona, sa perom od polena, osmehom jedno prema drugom lete u preobraženju nad nebeskim svodom, duginim bojama rodjena, Čarobnim trenutkom odabran, poleteše zajedno Visoko iznad duge.Odnekud, sto je Vetar razneo, zrno mrezastog korena upire,
u genetsko stvaralastvo, crpeci snagu iz utrbe.
Od sarenih niti od pocetka stvaranja, isprepletana.
Izvire u bojama radjanja,
razlivene po telu,sto priroda vaja.
Cekajuci kisu da je upije.
Okrecuci se Suncu da se osmehne.
U Zagrljaju toplog, otvaranje iscekuje.
Latice rodjene u plamenu, cvetovi u mirisu, sa njima Vetar u uzdahu.
U Talasu se krecu, melodijom boja stvaraju,
plamenim jezickom virbriraraju.
Necujno a culno, tihi sapat sto u vremenu struji.

Lepet u tisini
dok vazduhom jedri
Upija u sebe.
Glas od boja
Osluhuje!
Carobnim perom, zaokret u pravcu.
Ka gore iznad,
Let.
U dubini planine, skrivena.
Obojeni susret!

Lete Ptice

A ptice lete u pravcu Vetra, nosene nebeskim strujanjima,nad morem, visokim planinskim vrhovima, rekama, ptice lete nad gradovima.Oko nas su ptice. Vesnici ljubavi, zivota smrti bola, radjanja. Posmatram galeba sto sa visine jedri, spustajuci se postepeno bez damara tela, necujno dodirujuci vodu. Sloboda! Uzdah bez ogranicenja nad nebeskim svodom.Galeb nad vodom krade ribicu u brisucem letu, hrani svoje telo, nastavljajuci kretanje i let ispod neba a iznad zemlje,izmedju sna i jave, prostorom omedjenog nestvarnim a stvarnim. Ptice prelaze prostranstva, osluhujuci vetar sto im pravac odredjuje i dok ih miluje istovremeno im sapuce , odaje tajne pravih strujanja sto dolaze, cekajuci znak. Pojavljuju se onoliko koliko ih raspoznaju i prepoznaju u mnostvu laznih i varljivih strujanja. Vetar je strari mudrac, iskusan znalac u tom medjuprostoru podsvesti, metafizike ili fizike,kosmickih strujanja i ljudskih slabosti. Ptice u noci,zacu se,poj iz obliznjeg grma, tisinu boje svojom pesmom, gustinom tonova u razlicitosti od svakog glasa. Cudan sklad nesklada,osluhujem ,dopire jedan glas tvoje ptice u tebi iz zaboravljenog dela tebe , obmotane vremenom u klupku glasova. U tisini trenutka razdvaja sustinu od licnosti,stvarnost je obojena ,a nije san. Glas! Osecas da letis, osluhujuci vetar, sto se prostranstvom tvoga tela siri. Mir, u tisini bez reci, pokret prati telo, telo prati... Kruzis oko sebe,prostor je izokrenut. Vidljiv u Istini! Bez unutrasnjih protivrecnosti sebe, samo ti u nepoznatom , koji te prihvata i osecas svojim, dok hvatas udisaj ...tajna je u letenju, vreme ne postoji. Ti ne postojis u onom predjasnjem obliku, slika stvarnosti je drugacija, pred ogledalom zivota, dok skidas svoje odrpane iznosene licnosti. Samo let ...let...you can flay....Stop!Nesavrsenstvo reci!Samo let...doziva let. I da, dosapne mudra starina od Vetra, prevelika zelja za letenjem, lose utice na sastav perja i doziva pad. Zatocenistvo u snovima, jednog dozivljenog trenutka.Struje su varljive i zavodljive, izaberi pravu, vini se visoko i samo jedri, a da ne licis na Yonatane L. Jer On je On ,a ko si ti??? Stani malo Vetre, to bas i nije tako lako,toliko nas ima u naviknutim podeljenim ulogama, svakoga od svojih sebe.A strah je cudo,sto ga stvaramo, krijuci se,zasticeni strahom. Daaa, mirno ce Vetar, mozak sto vrti ringispil ne mozes odstraniti zato ga pokusaj prevariti, jer prevarice on tebe u to budi siguran i vara i karta se dobro. Najaca katra si ti!On igra tobom, ti igraj sobom. Pogledaj nebo...iznad....vidis li.....ptice lete..dok...u huku vetra ..... nestaje, iza horizonta.Inshallah!