Obojeni susret

Penje se i  leti sve više gore, napuštajući talasaste livade i cvetne šume, prolazi ispod, brdašaca i rečnih zavijutka, koji su u kamenom tlu gube i ponovo radjaju . Dočekuje je ga stenovito živo rastinje , po koji žbun i obilje mahovine, što je bliži vrhu Planine. Ovde ne postoji ništa u ovoj pustoši osim kamena i hladnoće, izgleda da je mrtvo i  da ništa nediše. Jedino Sunce je bliže a sa njim jak Vetar koji neprestano duva i suši ovu posnu zemlju. Prolazi pored jedne velike stene ispod koje se nalazi mala uvala u koliko tolikoj zavetrini. Duva jako, Vetar pravac daje, u ovom malom telu odneće me vazdušna struja, pomisli. Zastao je,sleteo je, oko njega trnje i retka trava.Golo je  i  kamenito na ovoj visini nema ptica, osim onih retkih, najvećih. Kakav prizor, sam je, nebo je blizu.

 Nije znao da ga neko posmatra, ispod kamena sakrivena zašućurena u  krhkim raznobojnim izdancima. Stranac! Odakle On ovde u ovom mom bespuću, šaputala je sama za sebe, Dugo ovde niko nije bio, niti zalazio. Posmatra ga dugo, svaki pokret njegovog tela, sve dok nije Vetar zaduvao, opomenuvši je u maštanju.  Ustaje! Samo nebo i mi Stranče začu se tihi miris koji nosi glas. Iznenadjen prizorom, zamhne krilom , doleti naspram nje. Dok je Vetar nosio,zagledavsi se u bojeno, nežih latica neobično isprepletane. Čuteći nad njon, osluhuje.Ovde kod mene retko imam posete, visoko je za njih. Obično lakši izbori , opredele!Ispod oka, osmehom će,skrivena sam od svih ovde, skrivena i od sebe. Jedino, moj prijatelj Vetar pravi mi društvo, samo da nije tako hladan. Nekada je tako prijatan kada nosi talase iz toplijih krajeva, onda me zagreje i viori sa laticama. Okrećem se Suncu da se osmehujem, čekam kišu da me upije. U zagrljaju toplog otvaranje iščekujem a insektu ne želim da darujem sebe. Toplog, Stranče kao što primečuješ ovde baš i  nema. Magla je česta i napaja nas, ali  voda iz magle tako je neobičnog sastojka, da provodimo dane u magli i Mi stanovnici ovih vrleti. Obuzme nas magla, ulazi u naše pore, dišemo maglu u maglovitastoj stvarnosti. Zastavši pred sobom i njim. Gore na nebu oblaci se skupljaju, pogledavši u oblake zajedno, svežina je, biće kiše, dugo je nema zažmuri  i pomisli želju, psstttt... , počela je da pada. Ovde su tople kapi , dodji ispod mojih latica, pokisnučeš. Svoje mokro perje pripija o nju,  dodorujući boje  ispresecane sjajem  po njenom telu sklupčani u cvetu slušajuči kišu, zašuškani sobom. Donosiš  kišu, Stranče,  tiho u toplom je, moje zrno Vetar je odneo davno, našao me je u Velikoj dolini i na saspram samog neba me smestio. Tamo gde niko nije uspeo da dopre u divljinu uspenje, spozna sve plahovitosti mesta na kome smo sada...  psstt pružajući svoj ogrtač nečujno, ka  vratu znak izvajan,ljubiš nebom kakva lepota i ljubim nebom.

Kapi padaju tople ,latice se šire otvaraju, žedno ih upija u sebe. Podigla je uspravno  da se što više ulije u nju, sa njezinih latica slivaju se kapi, zajedno plešući pod kišnim oblakom. On otvara svoja krila, vlažnoj latici prilazi, prati njene pokrete , savijen u želji dolinom mirisa.Od  korena na kamenu gde je duboko svoje žile usakla , penjići se niz meku  stabljiku, ka njenoj kruni od vrata. Zamah iznad nje, naspram njenog lica od rumenih  boja, svojim dugačkim kljunom dodiruje. Šapatom obavija skrivene latice oko njega, upijajući ga čvrsto o sebe. U strujanju lepeta nežno i jako se kreće, sve dublje uranja, sladeći se polenom iz njezine utrbe.Zamahu snažan nečujan a čulan talasom vibrira, pušta ga u sebe željno, proboda je čvrsto  u unutrašnjost  u neistražena polja nektara, snažno ka tajni. Otvaranje u sjedinjenju! Izviru  iz njih otključani, potoci lave slivaju na kiši, oslobodjeni puštaju iz sebe uzdahe ka nebu. Grom to čuje, Siliniom udara poslednji zamah nad Zvezdama, daje,latice  trag na krilu odaje, očima bojene rodjenjem u plamenu stvaranja.

                                                        

Pogledaj u nebo,naša prijateljica duga, ovde na ovoj visini možeš je dohvatiti i sa njom zaploviti, želju od noćas ispuniti a kiš pada. Podižući se zajedno ka bojama duge, u odsjaju njenom Cvet od svojih latica krila dobija, sada zamahnuvši i Ona, sa perom od polena, osmehom jedno prema drugom lete u preobraženju nad nebeskim svodom, duginim bojama rodjena, Čarobnim trenutkom odabran, poleteše zajedno Visoko iznad duge.Odnekud, sto je Vetar razneo, zrno mrezastog korena upire,
u genetsko stvaralastvo, crpeci snagu iz utrbe.
Od sarenih niti od pocetka stvaranja, isprepletana.
Izvire u bojama radjanja,
razlivene po telu,sto priroda vaja.
Cekajuci kisu da je upije.
Okrecuci se Suncu da se osmehne.
U Zagrljaju toplog, otvaranje iscekuje.
Latice rodjene u plamenu, cvetovi u mirisu, sa njima Vetar u uzdahu.
U Talasu se krecu, melodijom boja stvaraju,
plamenim jezickom virbriraraju.
Necujno a culno, tihi sapat sto u vremenu struji.

Lepet u tisini
dok vazduhom jedri
Upija u sebe.
Glas od boja
Osluhuje!
Carobnim perom, zaokret u pravcu.
Ka gore iznad,
Let.
U dubini planine, skrivena.
Obojeni susret!