Obojeno
Plovi u posmatranju krajolika sa
visine pevušeći
pesmu o radjanju cveća. Obojeno je, iznad i ispod. Let izmedju. Livadama , šumama,kroz
brežuljke pogledom sabira, do
pustinjskog peska i golog kamena dopire šapat miririsnih boja, gde god unaokolo
prostorom razbacani, cvetovi u raskoši. Miriše
na polen!Svoja sjasna pera oblizuje dok naspram njega u skrovitoj uvali pruža
se mala čarobna dolina, što oko njegovom nepromakne, zadržavajuči se u njoj
najduže. Ovako nezgrapan a tako bi se rado spustio. U mislima promišljajuci
kako stići dole, ah kada bih mogao kao ona ljudska bića da se teleportujem, sa
onim malim spravicama što su im Bogovi dali ,da se zabave.Uključe u struju i
otplove!Počešavši se levim perom desnog krila, zar naš Velik Vrač nije
spominjao tehniku kako se može snagom volje postati ono što poželiš. Bilo je
davno i bio je mlad kada je u školi Vranolikih učio razna stara znanja ali
ubrzan život u njihovom jatu doprineo je neusavršavanju i polakom odumiranju
sposobnosti, koje su posedovali. Zagledan u čarobnu dolinu, zaklopio je oči sa
jednom željom da postane Kolibri.Baš ta ptićica sa dugačkim kljunam. Duboko u sebi ,
trajalo je poprilično u tišini prisećajući se lekcije Puf Puh Šareni golub izlete
sa mesta u kome je On do sada bio. Oh, zašto baš ti, koje smo tako silno
lovili, zalepršajući oko grane u krug i vitak golubiji let Gu Gu Gu tako je lep
vaš jezik.Oprosti! Ponovo, moram ponovo pokušati iz Golubijeg tela postati
Kolibri.Trenuci, dugi u svojoj tišini i Puf Pah .Izlete šarena malena
dugokljuna ptićica,frrrr začuje se oko grane u mestu lebdeci dok je isprobavao
svoja nova majušna pera, uputivši se odmah u pravcu čarobne doline.
Sleteo je u kaputu malom , bojama
odabranih za ovakvo mesto, polako zašavši u Šumu sve dublje, tamo gde je od
visina sakrivena raskoš, zaklonjena stoletnim Hrastovima,tamo gde su mnogi iz njegovog
plemena želeli da zadju. Da, sasvim je drugačije kada nisko letiš tik uz
zemlju, ova majušna krila su tako hitra i mogu menjati smer vrlo lako, kao sada
kada sam prošao kroz veliki panj. Šumu vodi staza do doline, tajnog mesta,
preletivši modro bistar izvor ,tik uz njega, uspevši lakim manevrom da zahvati
s krilom kapi hladne vode. Hladna i krepi,
izvor je proticao svojim vijugavim putem , praveči mesta za život, lakim hukom
označavao, postojanje. Oko njega u
njegovoj blizini tamo gde je pravila mali meandar ukazala se Dolina,
prostranstva mora boja obasjano Suncem. Našao se u mnoštvu bujnog rastinja , ogrnuto
o svoje zelene kapute ispod kojih se naziru dugačke stabljike
na čijim vrhovima drže se Cvetovi, čvrsto o koren od njihovog
vrata. Kavog li prizora dok je leteo oko
njih u nedogled zastajuči kod svakog na tren da onjušne, omamljen, svaki posebno u svojoj punoći,mekoći melodija boja uzdaha prolama se prostorom,
skriveno od očiju velikog sveta. Cvetovi bojama pričaju, mirisom opijaju,
laticama zavode, pesmom prelamanja boja
na Suncu plešu svojim vitko obojenim cvetovima koji se otvaraju i lagano zatvaraju ,latice pulsiraju,
dozivaju, primamljivi njegovoj sabraći i velikim insektima. Svojim zelenim granama
isprepletane, do duboko u koren,kao da komuniciraju medjusobno u taktu drugačijem
a istom.
U telu ove male ptičice ima čast
da kao jedini predstavnik ptičije roda, osluhne
ovu lepotu iznutra.Povremeno njihov sklad poziva, ispresecan je visokofrekventnim
tonovima , zov letečih insekata dok jure okolo, bezglavo sudarajajući se
medjusobno ,pomalo sluđeni od primljenih uticaja Cveća, neprestano u potrazi i
raspoznavanju signala. Na glavi im stoje male antenice koje ih prihvataju i
dalje sprovode kroz njihovo majušno telo. Signale šalje Cvet ali istovremeno je
i prijemnik. I Cvetovi šalju poruke, zavedeni mnoštvom često udaraju o glavu svojim krililcima , jer
ponekad se dogodi da se veze pomešaju neprestano ispuštajući svoje ZZZ. Pomalo iznenadjen , velikim
protokom raznih strujanja koje vibriraju u
svakom zvuku ovog mesta, pomeri se u stranu svojim malim krilima kako bi
izbegao direktan sudar sa jednim pomahnitalim Bumbarom, koji je leteo cik cak da bi se na
kraju sudario sa svojim rodjakom.
Dobro došao u dolinu, zastane u letu da predahne, naslonivši se o list gde na miru može da se sabere i
primeti rasplamasulu užurbanost oko sebe, na par lepeta krila ugleda svog
dugokljunog rodljaka kako je duboko ušao u cvet obavijen laticama, čvrsto pripijene
o njega, svojim dugim kljunom ulazi. Uzdah se prostorom prolama u rimi njihovih
pokreta.
Uživajući u prizoru a pomerajući se da im nesmeta produžavajući dalje,
samo malo dalje zaću oštar Glas Bumbara
koji je stajao sa trnom od ruže zabodeno o njegovo majušno telo. Otvori se! Nikad, ti nasilniće iz Zatvorenog
Cveta progovarao je glas. Imamo malo vremena! Proboden od bola u ropcu, izadhnjujući.
Kakav kraj, baš su nasilnici ovi insekti, mada zašto ih cvetovi zavode a oni
tako jure, perom je sebe počešao po glavi, nastavljajući da je tek sada oko
sebe primećivao svuda okolo duboke
uzdahe i latice spojene u perca što lete. Leteo je u istom smeru
vešto izbegavajući delove doline sa gustim rastinjem,naspram njega cvet
do cveta,ispomešanost mirisa, ovoj dolini je davala maglovit ton ružičastog,
zatekao se iznenada kako dejuje na njegovu orijentaciju, poćevši da krivuda
opijem mirisom jedne obližnje Orhideje, zateturavši malo ali nastavi, zadršavajući
pravilnost pokreta.
Na tren
u letu ukaza mu se neobična slika koja mu
se duboko urezala, na prelepom cvetu svoje nožice je rasprostrala
pčelica a cvet je na svaki njegov pokret od slasti uzdahnuo u zadovoljstvu
oprašivanja, svojim pulsirajućim zzzzz, produbljivala u noseći medonosni nektar.Zadovoljna ali vidljivo umoran od teškog trereta gubila se u daljini, ostavljajići svoju dragu koja ga je ispraćala laticama.
Divan prizor,koji je u
ovom vrtlogu drama kratko trajao, iznenada iznad njih preleteo je prelepi šareni leptir pevajući za sebe,tugaljivu pesmu o izgubljenoj
dragoj, nastavivši da je traži u moru osmeha i suza. Strast!Odjekuje, u tišini
se čuje, ubrzanje protoka krvi i pokreta ka željenom, susretu.
Čudna šuma, pomalo pometnja neskladna u
užurbanosti trenutka,u svojim mislima zaokupljen i izbegavanja slepih letača
nije ni primetio da se odjednom našao sam ispred lica jednog velikog baršunastog
cveta , nad kojim je leteo u mestu Kolibri i pevao svoju zavodničku, cakleći
sobom. Smeškom prema njemu, okrenula se. Da, peva istu pesmu po stoti put, tebe
nisam videla ovde.Ovde sam prvi put!Ah , Stranče zatreperi Ona, neprimećujući
više pevača, tako je lepo što te vidim, svojim laticama oko sebe ga privija,
mirisom već opijen, ugledavši pred svojim očima otvaranje boja.Od doživljenog je sebi, promena boja na svojim šarama koje su pulsilare od unutrašnjeg naboja. Ogleda se ,
dugim kljunom u njoj istražuje. Boc!Zaronivši u nju.Oh, ptičice, osmeh od latica
u tom trenutku, nastavljajuci u zamahu,
kljun u dubini oseti slast polena dok cvet vibrira. Opijen tek kada je počeo da oseća slast u telu ,naglo ga
je grubo od cveta odgurnuo Veliki
Bumbar, rasprskajući polen po sebi i
cvetu, svojim nožicama. Došavši sebi, krilom je snažno udario Bumbara po glavi, od čega se bumbaru zamutilo
pred očima i padajuči poziva Visokim ZZZZ u pomoć svoje saplemenike koji u
rojevima dolaze, pojurivši svi u potragu
za njim, zujeći ispuštajući čudne zvukove. Čitava dolina se uzbudila, ali samo
na momenat nastavljajući svako u svom letu i svojoj pesmi. Uh,ti prokletnici,
dvokrilni insekti sa povečim trupom i hiljadu nogu sa bojama kao robijaši,
jureći ga kroz dolinu ,zuječi mu oko glave kao pomahnitali ratnici u poslednjem
boju. Žurno je leteo dolinom izbegavajući sudare, umalo se nije u čelo susreo
sa Kolibri filozofom koji je leteo bez pravca zaokupljen u svojim mislima, ćitajući
knjigu. Mir s vama Bumbari, okrenuo se i
nastavio, poželevši da je Betmen, ali
baš u tom trenutku udarivši o granu i stropoštao se na zemlju, naglo. Pad!
Ne zna koliko dugo je bio u
nesvesti, probudio ga je umilni glas, Dolaziš sebi, dobro je, ovde je to toliko
normalno da se mnogima gubi trag od ove magle koja baš dobro nosi, nas .A jaka
je baš a ove godine, bilo je dosta kiše i snažna je, udahni duboko osećaš. Ja
sam Kraljica Šume, izvoli ranjeniče uzmi malo medovine , dobra je. Oslonivši se
na krilca, saspe u sebe tečnost koja ga je u istom trenutku ,podigla. A
medovina, ništa bez medovine sa osmehom će Kraljica. Kako li je prave te
Pčelice da mi je znati, tajnu čuvaju samo za sebe, tamo pokazujući u pravcu
visoke gore gde se nalazio njihov dvorac. A tajna je u medovini skrivena,boje i
mirisi u nektaru sakupljeni u napitku čarobnom , što me vredne pčelice godinama
obasipaju, obilno. Da, jeste ovogodišnja je baš dobra,protežući čarobnu tečnost
u svojim ustima, polako gutajuči dok nije došla do unutrašnjosti, ....ukus...ovakav
još nisam osetila, oslonjena o deblo staroh hrasta na kome su iscrtani,
izrezbareni znaci zivota prošlog u vremenu ,zamišljenom, još uvek ispitujući
ukus. Uh, ponovo me hvata ova medovača. Bez početka u početak. Bez sećanja!
Inaće, ako zaviriš malo ovde ,
videćeš da se nalazimo u lavirintu, tik iznad zemlje , korenja stabala onoga
sve što vidiš gore , završava se i počinje dole. Odavde je snaga, a dublje ako
hodiš , put te vodi do utrbe zemlje , do njenog jezgra, tople lave. Odavde primam
i šaljem! Odakle se vraća, u obliku,
onakvom kakav je poslat.Unoseči u sebe tajnovitu tečnost., ništa ne dodaje niti
oduzima.Da, ove Pčele , drže me ovde kao taoca, navučena na ovaj napitak,
menjajuči raspoloženje..Cvetovi i Bumbari i Leptiri i Pčele i Kolibriji svi Vi,
tj. Mi ,potičemo od istog mesta. Oh šta ja to pričam , nešto nerazumljivo za
tebe , dragi moj, moraću da smanjim. Kolibri, okrepljen, uspravi svoje telo i dograbi svojim
krilima čarobni napitak, hmmm obazrivo
sa tom tečnošću...kreni, On u nekoliko zamaha napravi krug , dokopa se neba u
sigurne prostore na putu ka obojenom susretu.
