Praizvor

Ne zaustavljaj se pred ustima! Ne slusaj me  sta sta govorim. Moram da prodrem u srediste vatre.

Ja nisam vatra. Ja sam vrelo, praizvor. Udji u mene i neobaziri se na varnice. 

Dj.Rumi

 

Trag...

                                        Jasno svetlo nam poput prstiju  masira glave.

                                 Nema  razdvajanja ovih prstiju od onih.

Povuci nazad rezu.

                                                            Jedna se ravan u drugu uliva.
                                                            Toplina u sve prodire.
                                                            Strasni kotlovi kljućaju.
                                                            Odeća se u vazduhu kida.
                                                            Iz pesnika, nikada tako srećnih kao napolju
                                                            na svetlu, podižu se tragovi isparenja. 
                                                          

Hocu ovu muziku i ovu zoru

i toplinu tvog obraza uz moj.

                                                                                 

                                            Dj.Rumi
                                           

Dok piše

Mahovina prekrila stablo, malo dole ispod bistar potok, uvija. Huk osluhuje u noći, u pokretu pera piše, mastilo vrhom zabada od papira prostor što pokriva. Oslonjena o pero dahom se njemu pruža, ulazi u slova vidljivog, oslikava ,stranice nisu granica perom urezuje, nastavlja boja se širi razliva.Srcem kroz telo klizi boja…grudi…do ruke sa prstima,gde ga obuhvata dok iscrtava. Bojenje sobom sa njega na sebe u melodiji istog kretanja . Miluje je vrhom, svoj vrat njemu nežno pruža… Poljubac u noci!Izvor tece, budi i radja ogoleli hukom talasa ,oslonjena o živo što prodire, stvarnost od pera.

                                                                                                                                                                              

Gong

 Nakon odsviranog gonga, zateturao se, što je bio rezultat po sudijskoj odluci predjašnjih udaraca.Mahom je video slikice , posebno onu koju otvara vrata ka stazi.Misleći da će biti lepše osvetljena, sto ona u svari i jeste zavisno iz kog ugla se posmatra. U vremenu u njemu se radjalo i Da i Ne  kada bi ulazio na spremnijeg protivnika, jer ga je tako video. Čudno a nije izgledao na kamikazu. Da voleo je nekako i da pada na patos od primljenih i neprimljenih udaraca da bi se potom ponovo podigao.Navika i zavoleo je tu naviku.! Mada sve je izgledalo ,čudno pošto se cela taktika  svodila da zadati udarci budu od njegove ruke i da postane  svestan da sam sebe udara.A imao je čvrstu glavu pa  ne oseća više bol....mada mu je najslabiji deo ispod brade, dole oko vrata.Čak i njegov trener ne zna vise koliko života ima.Ćudno završio u ringu a on je samo krenuo u poragu za svojim Glasom. Malo preradjuje svoje recenice od jutros jer ih već video negde zapisano. Dobro!A šta ako skine rukavice i pojavi se ono Da a u stvari je nešto izmedju pomisli On.Uh,opet misli, samo da pokuša da ne udara sam sebe, u borbi se i strada a čest izrodi spoznaja, jednog dela sebe.Gong!

U senci planine

Jedri po pučini,ka dalekom zemljom u Putu u nepoznato, prateći  galebov let . Vodič, iz stare luke dočekuje  u plavetnilu neba  putnike,  šaroliko jato, brodolomnika predjašnjih bura, sakupljeni od sebe, za ovaj let . Siguran  sa njim,  prepušta nas u novoj luci, dolazak, ujedno i polazak, stepenicama ka nebu, otvorenog prostora. Jato se razdvaja, svako za sebe otvara velike karte,prateći ucrtane staze u nepoznatom pravcu. Strelice ka gore, ukazivale su na njegov pravac. Uspon,hiljadu i nešto, do prvog odredšita  u mirisu borova, tišini Hrama i poklona pred Silom. Snagom nade zamahuje krilim,za dalji let.Visoko je! Strujanja su snažna gore, nose ga dok putuje, prepušten sada samo sebi, ne poznajući put. Karta za ove neistražene predele  je nesavršena ali ipak daje dobre smernice. Skrivene nevidljive staze osluhuje dok dugaćak let, traje raširenih krila u odmerenom zamahu. Poneki saputnika što proleti, telima se u tišini pozdraviše nastavljajući dalje svako svojim putem , svojom stazom. Uz malo hrane što  vazduhu krade, produžava dalje, naizgled u besraj,ne nazirujući  se kraj visina. Možda je karta pogrešna i ucrtani putokazi, stari, pa su se nebeska strujanja promenila. Mislim, da sam ovde bio, vrtim se u krug. U momentu bespomoćan,  zatečen u noći, izmedju podnožja i vrha planine. Ne može natrag,zaokreće jedino ka usponu, poslednjom snagom što iz sebe cedi,pri samom vrhu, sleće na stenu, da predahne. Ispod njega,  more i dugi brodovi što plove naspram drugog kontinenta. Osvetljeno zvezdama! Gore visoko što bliže vrhu, čini se da ih možeš dohvatiti, da te posmatraju. Čini se u maglovljenju iscprljenosti da ih poznaješ.Odjek u noći, prekide tišinu uz melodiju Grom što udara o Planinu.Odsjaj , svetlost u mraku, u dugačkom trenutku što opčinjava i snaži. A opet tako nemoćni  naspram Sile , naspram Nas samih.  Huk Vetra  što glasove  starog mudraca nosi, obavijajući se oko tebe, kazuje, Ljubav su zvezde , Ljubav je Bog,  Zvezda si Ti. Sa Vrha najlepše se vidi,Zakon Kosmosa. U Haosu je red! Udahni još jednom zamahni,dohvati, blizu je,  u svom huku od pesme, odlazeći. U nesvesti kao ošamućen, prikaza se željeno, pomalja se vrh iz noći u belini kamena, još samo, par zamaha krila, koja se nečuju u tišini.Ne čuje se ništa, osim tišine. Nestvarno, na vrhu je. Uzdah u noći! Zabada koplje od jake grane , naslonivši umorno a odmorno telo o nju. Napušta noć i Glasove što daruje, dočekujući jutro,koje još nije svanulo, Sunce se tek kao mala buktinja promalja.Posmatra kako se širi, povečava. Gledaju se s vrha,vetar je snažan, oslobadja. Sunce, vetar i Ja. Sa vrha, drugačije je, posmatra predjeno podnožje. Podiže vrat, okreće se  drugoj strani ugledavši odsjaj od planine. Planina na vrhu Planine. U Senci Planine, Planina izranja,prikazana, dodirujući oblak.Sunce i oblaci, poigravaju se samnom, smeše se ili neko treći koji piše preokrete.  Zatečen nestvarnim a stvarnim,pruža široko svoja velika pera podignute glave sa  pogledom ka gore u nedogled.  Od kada sam ovde a već mi se svest prelama.Gde sam , sa one ili ove strane Vrha. Preleteti na drugu stranu. Sada te vidim!

     

Iz plemena Vrana

Pri vrhu starog hrasta na velikoj osušenoj velikoj grani koja se lagano njiše u pravcu vetra,stojimo Mi , ostaci velikog jata iz plemena Vrana. Upiremo pogled sa visine na ono sto je ispod nas, na kiši posmatramo krajolik, veliku prostranu ravnicu i obalu reke koja vijuga poput zmije praveci meandre rečnog nanosa na obali. Sve do one obale, daleko gde počinje velika šuma, to je naša teritorija, svo ovo bogastvo prostranstva pripada nama, a od granice vladaju druga plemena nase braće po krvi.``Ah napokon kiša``Čekajuci kišu,pevušeci zajedno svojim Vranskim jezikom , kapi kiše slivale su se po njihovom crnom perju, mokri sćućureni jedno uz drugo, sladili su se u kapima koje je upijalo mokro, žedno 

telo.

``Dugo je nije bilo osim lažnih oblaka koji su podgrejavali nadu da je nose u sebi``Da, ti oblaci kako samo znaju da zavaraju i kako prave oblike željenog a nijedan od nih nije doneo spas, vec je samo produbljivao našu iluziju, vetar i oblaci samo su se igrali sa nama praveci visoko na nebu svoje zaplete. Nekima iz plemena se toliko zavrtelo u glavi da su se vinuli put tih visina i oblaka i nikada se više nisu vratili, izgubivši se negde u granicama nestvarnog sveta ``Da, žega i suša je bila duga, jako dugo bez kiše kao nikada do sada, nepamtim a ni naši najstariji se nesećaju ovakve strahote koja nas je zadesila. Zemlja se osušila i ispukla, zivot biljaka se ugasio, prašina i spržena jačinom Sunca. Opustošeno je sve, čak su i životinje nestale i pobegle u svoja podzemna skloništa, tamo nalazeci smiraj i poslednje utočiste. 

Čekali smo kišu, previše dugo je trajalo naše isčekivanje vode. ``Hm..koliko nas je samo ostalo od nekad velikog i moćnog jata nas Vranolikih. Glad i žedj je zavladala ovim prostorom pustoši, zaslugom Sunca koje je po nama peklo bez milosti i srama. Sta smo skrivili Velikom Suncu, mi tako mala bica i zašto kiše nije bilo? I ma koliko je prizivali nasi vračevi i ma koliko smo žrtvovali naših sunarodnika da je dozovu, to nikada nećemo doznati, možda se u prirodi i oko nas u vremenu, dešavaju dogadjaji koje možemo samo naslućivati i koje vode jednom velikom krugu i obnove života kroz poteskoće i užase koje nam namece neko viši, puno viši od nas.

 ``Oh, kada bi te neko slušao, pomislio bi da je sve unapred odredjeno, možda nije, već samo naša nemoć da objasniomo što činimo. Dragi, filozofija je za ljudska stvorenja a mi smo samo Vranoliki, hajde da pričamo nešto drugo,pa ti si baš sa ove stare suve grane kretao u lov na ``gluksone`` nošen vazdušnim strujama svojim močnim krilima si uletao u njihova velika jata i hvatao ih svojim jakim kandjama a kljunom si im odrubljivao glave. Onda sam i ja pocela uz tebe da se bavim lovom...oh kako smo divan par TI i JA... sa jedne strane TI sa duge strane JA, pravimo obruč i hvatamo ``gluksone``u našu zamku ti napred ja iza tebe i u odsutnom trenutku se razdvajamo, da bi ih zavarali i spajamo zajedno prateci sebe i vetar i udaramo svom silinom nasih tela u ``gluksona ``. 

Ah mila moja , kako si samo lukava i hrabar lovac! Ona protrese svoje crno perje i ispruži najlepsa pera iz krila prema njemu, On prigrli njeno prelepo crno pero ka sebi i smirenim glasom vise u sebi ,nastavi, glad i žedj nas je iscrpljivala i morali smo te mnogobrojne i prilagodljive ptice, ne velike pameti koje se samo razmnožavaju i jedu, loviti. Čak su nam svojom brojnošcu zapretili da ce nam pojesti i ovo malo hrane sto je bilo ostalo. Da, veoma su ukusni i lako se love u njihovim jatima nepostoje stražari niti pravila, uletiš krišom i brzinom svojih krila odvojiš za sebe plen, koji bežeći ostavlja tragove za sobom.Voleli smo da lovim one šarene ``gluksone`` sa lepim perjem i najukusnijim mesom.Zar ne dragi? Oni su tako ukusni i zasitili su naše stomake dugo vremena od kada je nastupila velika suša. Da jesu, ukusni su i ostavljeni ogoleli skeleti, dole na obali reke su dokazi ostataka, nas i njih. Osetili smo krv , njihovu ``gluksonsku`` žedj smo krvlju utovljavali a mesom hranili i lovili smo i lovili smo ih.

Vremenom uživajući u tome,postali smo lovci prezirujući lepotu perija i umila gugutanja tih čudnovatih ptica, sve dok njihova jata nisu jedne noći odletela sa ove teritorije. Da,kada su oni nestali već je u našem Vranolikom plemenu zavladao jos veći nemir i jos veća glad. Neki pripadnici plemena i kada bi pronašli neko zrnevlje na zemlji ili po kojeg skakavca vise nisu mogli to da jedu, bilo im je muka, poceli su se ponašati jako čudno i onostrano. Nikada ih takve ranije nisam sagledao niti uvideo njihove osobine koje su se vremenom ,moreni gladju pretvarale u svoje suprotnosti. Ne samo glad i hrana vec i potreba za lovom.Ne secam se tačno, kada smo Mi iz plemena počeli sami sebe loviti i jesti.

 Oh, ne želim se toga sećati, uskomeša se Ona .Imaš li ti nešto lepo da pričaš i svoje krilo naglo izvadi iz njegovog zagrljaja. Znaš, kada je Sunce najviše upeklo i kada je žega zamutila moj vid, bas tada sam zario svoj kljun u grudi mog brata po krvi iz plemena, ne secam se kako ni zašto u magnovljenju sam mu isčupao srce i poklonio tebi, koja si ga halapljivo u jednom zalogaju strpala u sebe.Oh draga, negledaj me tako tvojim predivnim ruzičasto krvavim očima, neoblizuj svoj kljun oko mog vrata i mene bih pojela iako me voliš toliko.Oh dragi moj Vranoliki Lovce samo sam zavolela krv i postala ovisnik mesa, čim u kljun stavim nesto drugo muka mi je i ništa mi ne može utoliti glad više, samo sam želela da preživim i opstanem.

Graaaaa u blizini začu se tiho dozivanje...Graaaaa...dolete na istu staru granu nošena vetrom, kao senka jos jedna crna ptica,zarivši svoje oštre kandje o deblo.Zar i ti draga moja, kako si začula zov i ukus mesa, odmah si doletela niotkuda. Nema danas više lovine. Nema mesa! Zar nevidiš, kiša je pala, pašnjaci zelene ponovo a na obali reke ima dosta hrane za sve nas...Graaaa Graaaa...Žedj je prosla Vranolika ne lovimo više, Nas. Graaa Graaa ne ljubite me vas dve , nezasite krvi...Meso! Mesa! Zagraktaše One uglas.Oh Lovce naš, ali sta cemo mi jesti..hm pa isto ono što smo i pre velike suše, sve baš sve ali ne i Sebe. Oh, usklikne pridošlica pružajući mu svoja najlepša crna pera sa krila. 

Mili moj, kako smo bili dobar trio Ja TI i Ona upirujući pogedom u svoju saputnicu po krvi i krajićkom svojih krila je pomilova po glavi. Kako smo samo zajedno dobro lovili , uletajući u najveća jata tih glupavih ptica. Oh ti neustrašiva i najhrabrija od nas graknu joj prijateljica nežno uzvračajući joj svojim najlepšim perom iz repa. Dugo te nema, ah samo na kratko reče Ona, ja sam uvek pripadala vama i vi ste oduvek pripadali meni,svo troje se nežno stopiše u jedno svojim crnim telima.

Kako su čuli raspravu sa grane starog hrasta jedan deo Vranolikih ptica koji je bio izgnan od ostatka preživelog plemena sa velikog račvastog Javora u blizini gde su skakutali po kiši i ispuštali neobične zvukove JA TI MI.Melodično su ponavljali JAA TII MIII u rimi njihovih sludjenih i poludelih glasova. Ponovo ti opadnici se čuju, neobraćajte pažnju. Njih je Sunce i glad ubilo, preživeli su ali bolje da nisu.

Poludeli otpadnici plemena sa susednog Javora su sve brže skakutali sa grane na granu, čavrljajući medju sobom čudnim jezivim jezikom i u istom ritmu tonova ponavljali zajedno svojim glasovima JAAAAAAAA   TTIIIIIIIIIIIII   MIIIIIIII pa bi onda uz istu rimu samo promenili redosled  MIIIIIII   JJJAAAAAAAAAAAA  TTIIIIIIIIIIIIII prolamalo se prostorom, muzika i melodija krici sludjenih silueta nekadasnjih bića, oćerupanog perja i ćelavih bolesnih glava, koji su svoje poslednje utočiste pronašli u gomili svoje sabraće. Dosta! Sav izbezumljen povika glasno Vranoliki lovac, ne mogu više slušati ove užasne zvuke. Kreštavim glasovima, stiže odgovor u stihu i tonovima Vranolikih otpadnika.NE MOŽES SLUŠATI SEBE, Hahahahahahahaha Grarara hahaaha začuo se njihov grohotni suludi smeh,hahahahaha Veliki lovac NE ŽELI SLUŠATI SEBE.

On želi postati opet samo Vranoliki. Hahahahahahahah a mi smo On , što on vrlo dobro zna , samo sto nas je sada odbacio i stidi nas se, ovako ružnih i bolesnih. Želi da nestanemo da ga nebi podsećali na njega i ono sto je i sam do skora bio,Veliki Lovac naše sabraće, najveći krvnik nas samih. Neko, iz plemena Vranolikih otpadnika koji je držeci se kljunom za granu govorio ostalima koji su i dalje samo skakutali i plesali na kiši, jedan drugog ubadali po telu svojim oštrim kljunovima...Graaaa Graaaaaaaa..... u jednom trenu, neznajući razlog, što je njima bilo svojstveno u isti mah po najvećem kišnom pljusku do tada, otvorili su svoja krila i odleteli sa drveta velikog Javora , pretvarajući se u daljini u jednu veliku crnu senu. Mi smo tu, hahahahaha još uvek smo tu, želimo nazad , mozda se veliki Lovac predomisli i unese nas u sebe ponovo...hahahhahaha gra gragragragaraaaaaa...odzvanjala je njihova zaglušujuca dreka i graja u daljini.

Prateći njihov let i njihov oblesak na nebu Vranoliki lovac strese svo perje sa sebe, osećajuci svako pero u sebi. Koliko ih još ima pomisli, svojim kljunom savijajući svoje najveće repno pero. To prokleto meso na koje su navučeni i gladni njega, koje im otima svoje rodjeno meso i pamet. Kasno je za njih sećajući se nekih priča od davnina svojih prapra Vranolikih dedova.Da, kad Vranoliki osete meso svoje sabraće postaju nenalik sebi gubeći pamet i telo, postepeno umirujući u ludilu najvecih muka, proždirajući ih sopstveno meso. Ali ne znam kako smo se mi spasili i kako nismo poludeli kao Oni....mada njih dve i dalje bi pojele nešto tako slatko a krvavo i mene iskušava često.Meso! Ohhh...plasim se sebe....opet, neko mora i da prezivi a mozda smo i imuni. Ko zna, zamisljeno ce Vranoliki lovac sebi u kljun, čeprkajuci svojim kandjama po drvetu urezujuci oblike, samo značenje znakova njemu dokučivo.

U tom trenutku njegovu odsutnost prekide lepet krila i na granu starog hrasta dolete jedna sasvim nova mlada Vranolika koja je zalutala po jakom vetru i kiši u potrazi za sigurnim mestom, gde ce dočekati noć. Krišom je čula ono sto se dešavalo do pre nekoliko trenutaka izmedju ostataka plemena Vranolikih, smelo je istupila i svojim bujnim mladim perjem i veselim glasom pobudilo pažnju Vranolikih iz ostatka plemena Vrana. Ko si ti zagrakta ostro Vranolika, ko te je poslao, iz kog plemena dolaziš??? Mlada ptica odgovori smireno.Dolazim sa granice, drugog kraja šume, pripadam plemenu istom a drugačijem od vašeg zalutala sam na vašu teritoriju i nemam gde da se vratim, jer je Sunce i žega moje pleme uništilo, a one koji su preživeli bolje da nisu.Sliče Vasim otpadnicima, počelo im je opadati perje, nastavili su da jedu jedni druge, umiru najgorom smrću oglodjani od saplemenika. Užas je zavladao morala sam krenuti, nekuda bilo gde, slučajem , stigla sam do vas.

Ne postoji slučaj, naglas ce Vranolike, koje je početi zagledati od glave do pete, posebno njeno divno mlado perje.Hmm a kuda mlada damo, gladno je upitaše? Ugledavši u njihovim očima zavist mladosti lepote njezinog perja, skloni se u stranu ka velikom deblu da nebi postala hrana i bila pojedena, nakostrešena zauzimajuci položaj očekujuci borbu za svoj život. Obema sestrama po krvi oči su počele kolutati i dobijati čudnu krvavo ruzićastu boju krvi, polako se prikadajući mladoj pridošlici klaparajući svojim oštrim kljunovima, oblizujući se. 

Videvši da je vrag odneo šalu i šta se sprema mladoj Vranolikoj strankinji, Lovac stade ispred njih``Dosta krvopije odgurnu ih i svojim ogromnim krilom ih udari snažno po glavi,uperivši svoj veliki oštar kljun naspram njih, našta se one trgnu ugledavši sada oči Vranolikog, povlačeći se pred njegovim pogledom.

Zar vam nije dosta, odjekuje prostoromn polako dolazeći k sebi`` Teška su vremena, posledice strahota još uvek traju u nama, hrane ima dovoljno za sve ali moramo se snalaziti kako umemo, mada znam da je to u suprotnosti sa našim starim zakonima.`` Vranolike sa ozbiljnosću upiljiše oči u njega, očekujuci barem neki traćak nade i spas iz pakla u kome su se našle, stideći se sebe i svojih malopredjašnjih postupaka, pognutih glava osluhujući njegove reci.

Naš veliki prastari prorok Vranoliki je pravio zakon po ugledu na ljudska bića. Mada ta bića drze ``gluksone`` kao svoje ljubimce i drze da su oni ukrasne ptice. Sto nama Vranolikima nikada nije priznato i što govori o njihovoj pameti. Zakoni su stvoreni da se u vremenu menjaju, mada to je jako spor i dugotrajan proces. Naime, nas su zakonom obavezali na mnoge gluposti iz njihovog ljudskog zivota. Počećemo, mada spisak promena je dugačak a napokon imamo većinu, i to sa najvecom jeresi a to je da jedan pripadnik plemena Vrana mora imati jednog partnera, što nepostoji u carstvu ptica u nama poznatom svetu. Zato, kao prvo predlažem da je iz razloga teških i sumornih vremena promenimo odredbe i da se dozvoli da jedan Vranoliki može imati do tri Vranolike za zakonite supruge.

Našta ce Sestra koja iz obližnjeg zelenog grma slušala u tajnosti razvoj dogadjaja i besedu rodjaka, nečujno se prikrala i došapnu mu ``dosta su dve, tri je mnogo`` da jeste u kljun ce sebi Vranoliki i jedna je mnogo pomisli u sebi, da bi se zamišljeno okrenuo prema Glasu iz grma postajući svestan drugog prisustva. Ah ti si Šarena , drago mi je da te vidim.Uvek me zbunjuješ i iznenadjuješ, tvojom tajanstvenom pojavom. 

Pa dobro ja i jesam najskrivenija od svih u našoj prodici, lako se okrenuvši, moje boje na koje ti tako uvek obratiš pažnu, ako malo bolje pogledaš i nisu crna ni bela. Možda, nešto sasvim drugačije su bojene od onog sto ti primetiš. Pogledaj pružajući svoja, bojena, duga čista pera. Vidi, koliko boja, prelama sunce.Veliki lovac svoj pogled je usmerio hipnotisan bojama, jednostavnim a govorljivim. Čudne su, ni sama ne znam kako se pojaviše i zablistaše i ne gledaj više u mene tako, čudno. Glasovi po šumi mi kažu da pišeš zakon, novi zakon svih nas Vranolikih.E da, svidja ti se postavka ne znajuci kakva je koncepcija, tvog zakona, ćavrljavo će Šarenolika. Znaš, pa to i jeste smisao da kao dobar pozorišni komad sve slegne i samo, klik u trenutku, pred tobom se javi i postavka i koncepcija u jednom, kao bljesak se prikaže, boja. I sve ti bude jasno a najcesće ništa ti nije jasno, jer su članovi često zbunjujuči, često i za one koji ga pišu. Ali dobro ti misliš da ti je jasno i to je važno. Sve nas je manje,tiho će nastavljajući svoju misao, ali ipak ima,mesta za mene u tvom novom zakonu jer pozorišta se polako prazne a nekada je karta vredela čitavo bogastvo. Sada više ne, gubi se interesovanje.Nije više kao pre kada smo glumili zajedno u velikom šumskom pozorištu. Moram tržiti novo zaposlenje jer nekako komad, odnosno zakon je nesvršen, a vreme je da bol koji se očekuje u zadnjem delu, tvog zakona u poslednjim članovima, tkz.ograničavajućih normi, pokušamo zajedničkim snagama da savladamo i shvatimo i napišemo zakon koji će trajati barem kao zakon naših starih vranolikih. Imaš lepo društvo i ogromnu odgovornost, ostavljam te, do novog susreta. I da videla sam na nebu lastavice, vratile su se. To je dobar znak.

Udahnuvši duboko, uzimajući u obzir novonastalu situaciju, pokušao je da nastavi. Ali nije mogao da se sabere od malopredajšnjeg dogadjaja. Vratlile su se Laste,zamišljeno će u sebi, neobazirujući se na vreme, vec odlutavši u mislima visoko na nebu sa mnoštvom ptica i jednom Lastom. Preispitujući sebe zašto se one moraju seliti,svake godine u velikim jatima.Čekajući jata, čekajući pticu!A on je sam ptica, kako to_i to On bivši glumac od Vranolikih trupa pozorišta. Ne postavljaj sebi pitanja kada nerazumeš, potrebano je malo da se odmorim i da svarim ono sto je Šarolika govorila. Otišao je da popije vode iz obližnjeg izvora da na miru oseti ukus hladne studeni, da zastane u nebu.

 Potreban je predah, menjanje uloga koju igra u ovom pozorištu od svog života već godinama. Publika od Vranolikih željno ga isčekuje, pocinjući da lepetom svojih krila o staro drvo, tražeći nastavak predstave.Kuda, kada je bio kraj ili kraja nema._Mnogi od njih toliko puta su gledali jednu te istu predstavu u životu. Šta ih privlaci? Ponavljanje ili iscekivanje momenta kada ce glavni glumac promeniti tok prestave. Odnosno, doneti zakon. I dalje sedi naslonjen u svojoj stolici od visoke grane sumirajući predjašnji period razmtrajući zakonomernost proteklog, zamolivši vevericu za jednu sočnu trešnju sa obližnjeg drveta, mada zna da nebi trebao.Uzdahne! Šta imam da izgubim osim jos malo sebe ili da pokusam da dobijem sebe, makar i dobio otkaz u pozorištu, da me Vranolike otpuste u najboljem slućaju, mogle bi me i pojesti. Najlakše bi bilo kao u ostalim predstavama da se završi naglo da nestanem i odletim, odlazeći i ponovo se vraćajuci, zatičući se u istoj ulozi, koja nije završena. Svaka uloga ga podseća, te se više uopste neseća koga je sve glumio I ko je sve bio, obazirujući se na brojne kritičare koji ga posmatraju iz senki šuma. Igrao po tudjim scenarijima i ljudima koji su unapred pisali početak i kraj prdstave. Ko su ti uopšte scenaristi koji nam pišu naše zivotno putovanje. Možda je i dobro što je ova prokleta suša, pojela sve. Pa i to nešto u meni. Zakoni su tako suvoparni. A meni je dodeljena uloga, ko zna od koga, da napišem,jedan. Sudbina, ostali u plemenu oćekuju od mene to, osluhujući, bučne glasove koji dopiru do njega.

Nenadano ,iznenada u svom unutrašnjem monologu preispitivanja sebe u ulozi zakonopisca i teško breme velikih odluka, doletela je ptica , raširila krila, razbila mastilo koje se razlilo po hartiji, izlivajući svojim slovima čudnovate tekstove koji se pišu otpozadi i sa slovima koja se tumace isto. To može biti samo Ona.Osetio ju je gore iznad, svoje glave, let lastavice. Haha prosula sam mastilo po tvom zakonu, sada ćes morati iz glave sve članove…Lebdeci u vazduhu, svojim krilima pozvala ga je u visine. Kakav divan let sa tobom draga moja, došla si iz daleka, okrećući se jedno oko drugog, praveći vrtlog u kome su leteli papiri i njih dvoje, ahh…Nebo i put do zvezda s tobom, lak je. Čudna slova, oslobodjena, lelujaju lakim vetrom, praveći slagalicu reči. Ispisuju značenja raznoseći ih modrim horizontom, u tom nedoživljenom a doživljenom trenutku,  probudi ga Glas najmladje ``pišeš zakon a juriš za lastavicama, Ona šarena mozak ti je popila, oštroće Vranolika. I baš je šarena, a ne crna kao mi.Nit je crna nit je bela, uvek negde skrivena. Dobro, dobro, mislio sam da pričas o lastavici,tiho dolazeći sebi sa dalekog putovanja, i ona je iz našeg plemena, prostrano je nebo i carstvo ptica, mlada moja, skrivajući tajnu od Vranolike.Skrivajući tajnu o lastavici!

Da, dobro je što razumeš značaj onoga što pišemo jer i stvaramo zajedno za buduće doba našeg plemena,usmerivši svoj Vranoliki pogled ka nebu i njoj. Nije primećivao,presijavanje tela od pera,  od  Sunčeve svetlosti upijano,bojama darovane u šarama nestvarnog.

Da, nastavim iako primećujem da se većem delu našeg jata prispavao, aludirajući na dve Vranolike ali neko se mora žrtvovati za pleme, ``Na taj način lakše bi preživeli i odgajali potomstvo a Vranolike bi preuzele na sebe sve što je potrebno da takva zajednica i pleme opstane. Vranolike se pogledaše medju sobom. Hm, kako to da je na nama da pleme opstane.Pa zar nevidiš draga moja da su se vremena promenila, da jedino Vranolike imaju u rukama spas ovog plemena Vašom brojnošcu, odgovornosću i aktivnosću, zaboravljajuči sujetu, ljubomoru i sve ono iz prošlih vremena sto vas je sputavalo da pokažete svim pticama sveta ono sto stvarno i jeste, jedino tako naše pleme može opet postati živo. Naravno, produži Lovac dozvoljeno je i obrnuto, tamo gde je situacija slična našoj. Pa to nebi bilo tako loše, uzviknu jedna od Vranolikih, samo jos da pronadjemo muške Vranolike.I da, nastavi Lovac, takodje je dozvoljeno da zajednici pridju i druga braća po krvi bilo što jednih što drugih i da počnu živeti i stvarati.A kako ću se ja izboriti sa vas tri, najviše zavisi od vas i morate baš kao i ja menjati svoje stečene navike iz vremena starog prastarog zakona. Licemeru! Povika najstarija Vranolika, zakon po sebi meriš. A možda mi i nismo ono sto u Zakonu piše, odgovori tiho Lovac.Mozda? Najmladja će Vranolika , koja je i najvise naćitana i veoma  dobro upoznata sa svetskim zbivanjima u carstvu ptičijem.Možda su nas ta ljudska stvorenja baš unazadila a da nismo toga ni svesni, nastavi ona. Da jeste mlada Vranolika ali ono što smo mi čitali od ljudskih bića, čini mi se da smo čitali uvek jedno, pomešano u raznim knjigama izgleda da su se mnogo ponavljali, mada zaklepeta svojim kljunom imaju oni i kvalitetnih dela i znanja koje pružaju više mnogo više, sakrivena od ljudi.A zažto su ih ljudi skrivali jedni od drugih upita mlada. Pa verovatno zato da nebi bili svi upoznati sa tajnama života.Tajna! Tajna sjajnog mekog pera u zamahu, prislonivši svoj topao krilni omotač. Psst... samo se šćućuri i ne postavljaj previše pitanja. Postoji nešto što i ne razumemo, kuda idemo, prepusti se vremenu da učini.

Hm, to je drugi clan koji cemo promeniti. Vratićemo se periodu početaka našeg plemena, znam gde su sakriveni neki spisi od nasih predaka,  dobro cemo ih izučiti i postaviti naše živote na sasvim različitim i drugačijim osnovama. Uhvativsi svoje veliko repno pero, tiho reče, ne postoje više gospodari i robovi, postoje samo Vranoliki. Zar je Vranoliki Lovac idealista unoseći mu se kljunom mlada strankinja. Mlada si idealizam je za tebe, ja samo pricam ono sto je nekada postojalo u nekoj davno izgubljenoj zemlji plemena Vrana, sve dok nismo napravili pakt sa ljudskim bićima. Pa dalje nastavi, strogo je zabranjeno ubijati svoju braću po krvi, sve ostalo može biti nas plen i nasa hrana ali meso umereno u strogo ogranicenim količinama da nebi izgubili glavu kao sto sada jesmo. Oh uzvikne mlada Vranolika, ti Lovče tako si surov a sta ćemo mi sa nasim ``osećanjima``Hm, ne znam sta da ti odgovorim,kljunom milujući svoje vratno pero, možda si previše čitala ona ljudska dela a mozda i osećanja i nepostoje u onom obliku za koji ti smatraš da postoje. Ali zar nisi ti pesnik osim što si i lovac, reče vranolika i glumac, dodadoše svi. Ah, pesniče usaglašeno će Vranolike. Dugačka je tema i tu moramo biti jako oprezni , mislim da ce o tome u članu novog zakona biti dosta i podčlanova, ako hoćes piši knjigu,kao dopunu članovima.  Odgovori na ishitrenost mlade Vranolike a ni sam neznajući odgovore.Polako!Moramo se prilagodjavati novim okolnostima,a prilagodljivost je nekada bila naša najveca vrlina, ponosno uspravljajući svoje vitko Vranoliko telo, tiho ce Lovac. Bilo nas je svuda i u stepama prostranih ravnica i u gustim šumama čak i u velikim gradovima ljudskih bića a vidi sada gde smo, podizujući postepeno ton, svom glasu. Mora se sve iz početka.Moramo se prilagodjavati novim okolnostima.O tome posebno!

 

Ostale Vranolike, pomalo konzervativne, su čutale u tisini mraka pod senom velikog hrasta, nerazumevajući bas puno njihov dijalog niti su imale sta reći ,osim sto su bile pomalo zbunjene ovolikom promenom. Žalostivši se što vise neće biti njihove omiljene hrane i lagano su se prepustile maštanju i sanjarenju o ogromnim komadima mesa, dok je razgovor trajao. Vranoliki oseti da je i ćutanje odobravanje, naglas povika da menja članove prastarog zakona i da je to samo početak promena koje ce Oni uvesti u novo poglavlje istorije Vranolikih``Pravimo novo Jato``smirenim i pribranim recima reće Vranoliki Lovac. Vrlo dobro znajuci da bi ga jednog dana mogle pojesti Vranolike, nemareci za to, iz svog desnog krila otkine veliko pero, podižuci ga pred svima visoko ka nebu, proglasi stupanje na snagu novog zakona. Pravimo novo Jato Vranolikih od plemena Vrana, sa grane starog hrasta, uglas povikaše svi.

 

Obojeno

                                                                       

Plovi u posmatranju krajolika sa visine pevušeći pesmu o radjanju cveća. Obojeno je, iznad i ispod. Let izmedju. Livadama , šumama,kroz brežuljke pogledom sabira, do pustinjskog peska i golog kamena dopire šapat miririsnih boja, gde god unaokolo prostorom razbacani, cvetovi u  raskoši. Miriše na polen!Svoja sjasna pera oblizuje dok naspram njega u skrovitoj uvali pruža se mala čarobna dolina, što oko njegovom nepromakne, zadržavajuči se u njoj najduže. Ovako nezgrapan a tako bi se rado spustio. U mislima promišljajuci kako stići dole, ah kada bih mogao kao ona ljudska bića da se teleportujem, sa onim malim spravicama što su im Bogovi dali ,da se zabave.Uključe u struju i otplove!Počešavši se levim perom desnog krila, zar naš Velik Vrač nije spominjao tehniku kako se može snagom volje postati ono što poželiš. Bilo je davno i bio je mlad kada je u školi Vranolikih učio razna stara znanja ali ubrzan život u njihovom jatu doprineo je neusavršavanju i polakom odumiranju sposobnosti, koje su posedovali. Zagledan u čarobnu dolinu, zaklopio je oči sa jednom željom da postane Kolibri.Baš ta  ptićica sa dugačkim kljunam. Duboko u sebi , trajalo je poprilično u tišini prisećajući se lekcije Puf Puh Šareni golub izlete sa mesta u kome je On do sada bio. Oh, zašto baš ti, koje smo tako silno lovili, zalepršajući oko grane u krug i vitak golubiji let Gu Gu Gu tako je lep vaš jezik.Oprosti! Ponovo, moram ponovo pokušati iz Golubijeg tela postati Kolibri.Trenuci, dugi u svojoj tišini i Puf Pah .Izlete šarena malena dugokljuna ptićica,frrrr začuje se oko grane u mestu lebdeci dok je isprobavao svoja nova majušna pera, uputivši se odmah u pravcu čarobne doline.

Sleteo je u kaputu malom , bojama odabranih za ovakvo mesto, polako zašavši u Šumu sve dublje, tamo gde je od visina sakrivena raskoš, zaklonjena stoletnim  Hrastovima,tamo gde su mnogi iz njegovog plemena želeli da zadju. Da, sasvim je drugačije kada nisko letiš tik uz zemlju, ova majušna krila su tako hitra i mogu menjati smer vrlo lako, kao sada kada sam prošao kroz veliki panj. Šumu vodi staza do doline, tajnog mesta, preletivši modro bistar izvor ,tik uz njega, uspevši lakim manevrom da zahvati s krilom kapi hladne vode.  Hladna i krepi, izvor je proticao svojim vijugavim putem , praveči mesta za život, lakim hukom označavao,  postojanje. Oko njega u njegovoj blizini tamo gde je pravila mali meandar ukazala se Dolina, prostranstva mora boja obasjano Suncem. Našao se u mnoštvu bujnog rastinja , ogrnuto  o svoje zelene  kapute ispod kojih se naziru dugačke stabljike na čijim  vrhovima  drže se Cvetovi, čvrsto o koren od njihovog vrata.  Kavog li prizora dok je leteo oko njih u nedogled zastajuči kod svakog na tren da onjušne,  omamljen, svaki posebno u svojoj punoći,mekoći  melodija boja uzdaha prolama se prostorom, skriveno od očiju velikog sveta. Cvetovi bojama pričaju, mirisom opijaju, laticama zavode, pesmom  prelamanja boja na Suncu plešu svojim vitko obojenim cvetovima  koji se otvaraju i lagano zatvaraju ,latice pulsiraju, dozivaju, primamljivi njegovoj sabraći i velikim insektima. Svojim zelenim granama isprepletane, do duboko u koren,kao da komuniciraju medjusobno u taktu drugačijem a istom. 

 U telu ove male ptičice ima čast da kao jedini predstavnik ptičije roda,  osluhne ovu lepotu iznutra.Povremeno njihov sklad poziva, ispresecan je visokofrekventnim tonovima ,  zov letečih insekata  dok  jure okolo, bezglavo sudarajajući se medjusobno ,pomalo sluđeni od primljenih uticaja Cveća, neprestano u potrazi i raspoznavanju signala. Na glavi im stoje male antenice koje ih prihvataju i dalje sprovode kroz njihovo majušno telo. Signale šalje Cvet ali istovremeno je i prijemnik. I Cvetovi šalju poruke, zavedeni mnoštvom  često udaraju o glavu svojim krililcima , jer ponekad se dogodi da se veze pomešaju neprestano ispuštajući svoje ZZZ. Pomalo iznenadjen , velikim protokom raznih strujanja koje vibriraju u  svakom zvuku ovog mesta, pomeri se u stranu svojim malim krilima kako bi izbegao direktan sudar sa jednim pomahnitalim  Bumbarom, koji je leteo cik cak da bi se na kraju sudario sa svojim rodjakom. 

Dobro došao u dolinu,  zastane u letu da predahne, naslonivši se  o list gde na miru može da se sabere i primeti rasplamasulu užurbanost oko sebe, na par lepeta krila ugleda svog dugokljunog rodljaka kako je duboko ušao u cvet obavijen laticama, čvrsto pripijene o njega, svojim dugim kljunom ulazi. Uzdah se prostorom prolama u rimi njihovih pokreta.

 Uživajući u prizoru a pomerajući se da im nesmeta produžavajući dalje, samo malo dalje  zaću oštar Glas Bumbara koji je stajao sa trnom od ruže zabodeno o njegovo majušno telo.  Otvori se! Nikad, ti nasilniće iz Zatvorenog Cveta progovarao je glas. Imamo malo vremena! Proboden od bola u ropcu, izadhnjujući. Kakav kraj, baš su nasilnici ovi insekti, mada zašto ih cvetovi zavode a oni tako jure, perom je sebe počešao po glavi, nastavljajući da je tek sada oko sebe primećivao svuda okolo  duboke uzdahe i latice spojene u perca što lete. Leteo je  u istom smeru  vešto izbegavajući delove doline sa gustim rastinjem,naspram njega cvet do cveta,ispomešanost mirisa, ovoj dolini je davala maglovit ton ružičastog, zatekao se iznenada kako dejuje na njegovu orijentaciju, poćevši da krivuda opijem mirisom jedne obližnje Orhideje, zateturavši malo ali nastavi, zadršavajući pravilnost pokreta.

 Na  tren u letu ukaza mu se neobična slika koja mu  se duboko urezala, na prelepom cvetu svoje nožice je rasprostrala pčelica a cvet je na svaki njegov pokret od slasti uzdahnuo u zadovoljstvu oprašivanja, svojim pulsirajućim zzzzz, produbljivala u noseći medonosni nektar.Zadovoljna ali vidljivo umoran od teškog trereta gubila se u daljini, ostavljajići svoju dragu koja ga je ispraćala laticama.

 Divan prizor,koji je u ovom vrtlogu drama kratko trajao, iznenada  iznad njih preleteo  je prelepi šareni leptir  pevajući za sebe,tugaljivu pesmu o izgubljenoj dragoj, nastavivši da je traži u moru osmeha i suza. Strast!Odjekuje, u tišini se čuje, ubrzanje protoka krvi i pokreta ka željenom, susretu.

  Čudna šuma, pomalo pometnja neskladna u užurbanosti trenutka,u svojim mislima zaokupljen i izbegavanja slepih letača nije ni primetio da se odjednom našao sam ispred lica jednog velikog baršunastog cveta , nad kojim je leteo u mestu Kolibri i pevao svoju zavodničku, cakleći sobom. Smeškom prema njemu, okrenula se. Da, peva istu pesmu po stoti put, tebe nisam videla ovde.Ovde sam prvi put!Ah , Stranče zatreperi Ona, neprimećujući više pevača, tako je lepo što te vidim, svojim laticama oko sebe ga privija, mirisom već opijen, ugledavši pred svojim očima otvaranje boja.Od doživljenog je sebi, promena boja na  svojim šarama koje su pulsilare od unutrašnjeg naboja. Ogleda se , dugim kljunom u njoj istražuje. Boc!Zaronivši u nju.Oh, ptičice, osmeh od latica u tom trenutku, nastavljajuci u zamahu,  kljun u dubini oseti slast polena dok cvet vibrira. Opijen tek  kada je počeo da oseća slast u telu ,naglo ga je grubo od cveta  odgurnuo Veliki Bumbar, rasprskajući  polen po sebi i cvetu, svojim nožicama. Došavši sebi, krilom  je snažno udario  Bumbara po glavi, od čega se bumbaru zamutilo pred očima i padajuči poziva Visokim ZZZZ u pomoć svoje saplemenike koji u rojevima  dolaze, pojurivši svi u potragu za njim, zujeći ispuštajući čudne zvukove. Čitava dolina se uzbudila, ali samo na momenat nastavljajući svako u svom letu i svojoj pesmi. Uh,ti prokletnici, dvokrilni insekti sa povečim trupom i hiljadu nogu sa bojama kao robijaši, jureći ga kroz dolinu ,zuječi mu oko glave kao pomahnitali ratnici u poslednjem boju. Žurno je leteo dolinom izbegavajući sudare, umalo se nije u čelo susreo sa Kolibri filozofom koji je leteo bez pravca zaokupljen u svojim mislima, ćitajući knjigu.  Mir s vama Bumbari, okrenuo se i nastavio, poželevši  da je Betmen, ali baš u tom trenutku udarivši o granu i stropoštao se na zemlju, naglo. Pad!

Ne zna koliko dugo je bio u nesvesti, probudio ga je umilni glas, Dolaziš sebi, dobro je, ovde je to toliko normalno da se mnogima gubi trag od ove magle koja baš dobro nosi, nas .A jaka je baš a ove godine, bilo je dosta kiše i snažna je, udahni duboko osećaš. Ja sam Kraljica Šume, izvoli ranjeniče uzmi malo medovine , dobra je. Oslonivši se na krilca, saspe u sebe tečnost koja ga je u istom trenutku ,podigla. A medovina, ništa bez medovine sa osmehom će Kraljica. Kako li je prave te Pčelice da mi je znati, tajnu čuvaju samo za sebe, tamo pokazujući u pravcu visoke gore gde se nalazio njihov dvorac. A tajna je u medovini skrivena,boje i mirisi u nektaru sakupljeni u napitku čarobnom , što me vredne pčelice godinama obasipaju, obilno. Da, jeste ovogodišnja je baš dobra,protežući čarobnu tečnost u svojim ustima, polako gutajuči dok nije došla do unutrašnjosti, ....ukus...ovakav još nisam osetila, oslonjena o deblo staroh hrasta na kome su iscrtani, izrezbareni znaci zivota prošlog u vremenu ,zamišljenom, još uvek ispitujući ukus. Uh, ponovo me hvata ova medovača. Bez početka u početak. Bez sećanja!

Inaće, ako zaviriš malo ovde , videćeš da se nalazimo u lavirintu, tik iznad zemlje , korenja stabala onoga sve što vidiš gore , završava se i počinje dole. Odavde je snaga, a dublje ako hodiš , put te vodi do utrbe zemlje , do njenog jezgra, tople lave. Odavde primam i šaljem!  Odakle se vraća, u obliku, onakvom kakav je poslat.Unoseči u sebe tajnovitu tečnost., ništa ne dodaje niti oduzima.Da, ove Pčele , drže me ovde kao taoca, navučena na ovaj napitak, menjajuči raspoloženje..Cvetovi i Bumbari i Leptiri i Pčele i Kolibriji svi Vi, tj. Mi ,potičemo od istog mesta. Oh šta ja to pričam , nešto nerazumljivo za tebe , dragi moj, moraću da smanjim. Kolibri, okrepljen,  uspravi svoje telo i dograbi svojim krilima  čarobni napitak, hmmm obazrivo sa tom tečnošću...kreni, On u nekoliko zamaha napravi krug , dokopa se neba u sigurne prostore na putu ka obojenom susretu.

Obojeni susret

Penje se i  leti sve više gore, napuštajući talasaste livade i cvetne šume, prolazi ispod, brdašaca i rečnih zavijutka, koji su u kamenom tlu gube i ponovo radjaju . Dočekuje je ga stenovito živo rastinje , po koji žbun i obilje mahovine, što je bliži vrhu Planine. Ovde ne postoji ništa u ovoj pustoši osim kamena i hladnoće, izgleda da je mrtvo i  da ništa nediše. Jedino Sunce je bliže a sa njim jak Vetar koji neprestano duva i suši ovu posnu zemlju. Prolazi pored jedne velike stene ispod koje se nalazi mala uvala u koliko tolikoj zavetrini. Duva jako, Vetar pravac daje, u ovom malom telu odneće me vazdušna struja, pomisli. Zastao je,sleteo je, oko njega trnje i retka trava.Golo je  i  kamenito na ovoj visini nema ptica, osim onih retkih, najvećih. Kakav prizor, sam je, nebo je blizu.

 Nije znao da ga neko posmatra, ispod kamena sakrivena zašućurena u  krhkim raznobojnim izdancima. Stranac! Odakle On ovde u ovom mom bespuću, šaputala je sama za sebe, Dugo ovde niko nije bio, niti zalazio. Posmatra ga dugo, svaki pokret njegovog tela, sve dok nije Vetar zaduvao, opomenuvši je u maštanju.  Ustaje! Samo nebo i mi Stranče začu se tihi miris koji nosi glas. Iznenadjen prizorom, zamhne krilom , doleti naspram nje. Dok je Vetar nosio,zagledavsi se u bojeno, nežih latica neobično isprepletane. Čuteći nad njon, osluhuje.Ovde kod mene retko imam posete, visoko je za njih. Obično lakši izbori , opredele!Ispod oka, osmehom će,skrivena sam od svih ovde, skrivena i od sebe. Jedino, moj prijatelj Vetar pravi mi društvo, samo da nije tako hladan. Nekada je tako prijatan kada nosi talase iz toplijih krajeva, onda me zagreje i viori sa laticama. Okrećem se Suncu da se osmehujem, čekam kišu da me upije. U zagrljaju toplog otvaranje iščekujem a insektu ne želim da darujem sebe. Toplog, Stranče kao što primečuješ ovde baš i  nema. Magla je česta i napaja nas, ali  voda iz magle tako je neobičnog sastojka, da provodimo dane u magli i Mi stanovnici ovih vrleti. Obuzme nas magla, ulazi u naše pore, dišemo maglu u maglovitastoj stvarnosti. Zastavši pred sobom i njim. Gore na nebu oblaci se skupljaju, pogledavši u oblake zajedno, svežina je, biće kiše, dugo je nema zažmuri  i pomisli želju, psstttt... , počela je da pada. Ovde su tople kapi , dodji ispod mojih latica, pokisnučeš. Svoje mokro perje pripija o nju,  dodorujući boje  ispresecane sjajem  po njenom telu sklupčani u cvetu slušajuči kišu, zašuškani sobom. Donosiš  kišu, Stranče,  tiho u toplom je, moje zrno Vetar je odneo davno, našao me je u Velikoj dolini i na saspram samog neba me smestio. Tamo gde niko nije uspeo da dopre u divljinu uspenje, spozna sve plahovitosti mesta na kome smo sada...  psstt pružajući svoj ogrtač nečujno, ka  vratu znak izvajan,ljubiš nebom kakva lepota i ljubim nebom.

Kapi padaju tople ,latice se šire otvaraju, žedno ih upija u sebe. Podigla je uspravno  da se što više ulije u nju, sa njezinih latica slivaju se kapi, zajedno plešući pod kišnim oblakom. On otvara svoja krila, vlažnoj latici prilazi, prati njene pokrete , savijen u želji dolinom mirisa.Od  korena na kamenu gde je duboko svoje žile usakla , penjići se niz meku  stabljiku, ka njenoj kruni od vrata. Zamah iznad nje, naspram njenog lica od rumenih  boja, svojim dugačkim kljunom dodiruje. Šapatom obavija skrivene latice oko njega, upijajući ga čvrsto o sebe. U strujanju lepeta nežno i jako se kreće, sve dublje uranja, sladeći se polenom iz njezine utrbe.Zamahu snažan nečujan a čulan talasom vibrira, pušta ga u sebe željno, proboda je čvrsto  u unutrašnjost  u neistražena polja nektara, snažno ka tajni. Otvaranje u sjedinjenju! Izviru  iz njih otključani, potoci lave slivaju na kiši, oslobodjeni puštaju iz sebe uzdahe ka nebu. Grom to čuje, Siliniom udara poslednji zamah nad Zvezdama, daje,latice  trag na krilu odaje, očima bojene rodjenjem u plamenu stvaranja.

                                                        

Pogledaj u nebo,naša prijateljica duga, ovde na ovoj visini možeš je dohvatiti i sa njom zaploviti, želju od noćas ispuniti a kiš pada. Podižući se zajedno ka bojama duge, u odsjaju njenom Cvet od svojih latica krila dobija, sada zamahnuvši i Ona, sa perom od polena, osmehom jedno prema drugom lete u preobraženju nad nebeskim svodom, duginim bojama rodjena, Čarobnim trenutkom odabran, poleteše zajedno Visoko iznad duge.Odnekud, sto je Vetar razneo, zrno mrezastog korena upire,
u genetsko stvaralastvo, crpeci snagu iz utrbe.
Od sarenih niti od pocetka stvaranja, isprepletana.
Izvire u bojama radjanja,
razlivene po telu,sto priroda vaja.
Cekajuci kisu da je upije.
Okrecuci se Suncu da se osmehne.
U Zagrljaju toplog, otvaranje iscekuje.
Latice rodjene u plamenu, cvetovi u mirisu, sa njima Vetar u uzdahu.
U Talasu se krecu, melodijom boja stvaraju,
plamenim jezickom virbriraraju.
Necujno a culno, tihi sapat sto u vremenu struji.

Lepet u tisini
dok vazduhom jedri
Upija u sebe.
Glas od boja
Osluhuje!
Carobnim perom, zaokret u pravcu.
Ka gore iznad,
Let.
U dubini planine, skrivena.
Obojeni susret!